Reč ljubav (love) u engleskom jeziku vodi poreklo od staroengleske reči lufu što je označavalo duboku naklonost. Reč lufu je povezana sa starofrizijskom rečju luve, starogermanskom luba i gotskom lubo. Indoevropski koren je iz latinskog lubet što znači prijatno, i lubido što znači želja.

U početku, na engleskom govornom području, reč ljubav je korišćena da bi se izrazila naklonost prema Bogu, a kasnije prelazi u upotrebu za obraćanje voljenoj osobi. Prema literaturi, od 1423. godine ljudi su počeli da govore da su se zaljubili (fallen in love), a nakon 100 godina i da su bolesni od ljubavi (lovesick). Voditi ljubav (make love) je nekada značilo izražavati naklonost, a u formi koju znamo danas (imati seksualni odnos) koristi se tek od sredine dvadesetog veka. Ljubitelji tenisa znaju da love znači nula bodova, a to dolazi od izraza play for love ili igrati za ljubav tj. ni za šta.

Postoje različite definicije osećanja ljubavi, a jedna od njih je da je to prijatno osećanje koje subjekt (osoba) oseća prema objektu koji doživljava izuzetno vrednim i koji smatra sastavnim delom svog intimnog sveta. Postavlja se pitanje:

Da li je zaljubljenost isto što i ljubav?

Zaljubljenost je veoma intenzivno prijatno osećanje koje je rezultat projekcije predstave o pravom partneru na drugu osobu i precenjivanja iste. Šta znači projekcija predstave o pravom partneru na drugu osobu? Kada je osoba A zaljubljena u osobu B, ona (A) je zalepila sliku svog idealnog partnera na osobu B.

Idealan partner se obično definiše kroz neke poželjne fizičke (da bude visoka, sa crnim očima) i psihološke (da bude pametan, duhovit) osobine – to je naša princeza (ili princ) iz bajke, superheroj ili žargonski rečeno dobar frajer. Problem nastaje kada osoba (A) idealizuje (precenjuje) do te mere drugu osobu (B) da u realnosti takav čovek ne postoji – duhovit(a) 24 sata dnevno, „uvek tu za mene”, prihvata sve predloge, „želi baš sve što želim ja”...

Osoba (A) može da nađe osobu za koju smatra da poseduje sve elemente koji čine idealnog partnera – pamet, humor, kreativnost – ali prvi put kada vidi partnera kako mljacka dok jede sendvič ili kada shvati da partner ne želi da uradi nešto sve pada u vodu. Zaključak obično bude da on/ona ipak „nije ta prava osoba za mene”. Kako nije? Pa nije jer „me ne voli ako ne uradi ono što ja očekujem”.

Šta doprinosi tome da mit o idealnom partneru opstane i da se razvija kod ljudi?

Kinematografija nam daje predstavu o idealnim parovima i tome da postoji samo jedna prava osoba, u knjigama su priče o dve osobe koje su živele srećno do kraja života, u crtanim filmovima princ na belom konju je obećan ako verujemo u to da će se pojaviti (da nas spasi).

I šta se desi kad se princ pojavi? Dovoljno je njegovo prisustvo? Kad je princ neko vreme tu sa nama shvatimo da je i on čovek – jeste divan i prelep, ali ima mane (možda mljacka). Ako ima mane – da li je to onaj pravi? Da li je princ ili je žaba? I onda krene potraga za princom, a ulovi se žaba. Jedna, druga, peta.

Zaljubljenost je ono kako mi zamišljamo da treba druga osoba da izgleda, kako treba da se ponaša i da nam pokaže da je i ona zaljubljena u nas. A šta je onda ljubav? Može li jedna princeza voleti princa koji mljacka dok jede sendvič?

Pa nije joj svejedno, ali dobro, prihvatiće to. Ali može li jedna princeza voleti princa koji ne želi da ide sa njom u kafić već sa društvom na utakmicu? Možda će shvatiti da su mu „bitniji drugari”. Može li princeza voleti princa koji je ponekad i ljut i namrgođen i neraspoložen? Ili princeza zaključuje: „Aha, čim se on ljuti na mene to je znak da me ne voli.”

Šta bi onda bila ljubav?

Ljubav je, kako je prethodno istaknuto, prijatno osećanje koje subjekt (osoba) oseća prema objektu koji doživljava izuzetno vrednim i koji smatra sastavnim delom svog intimnog sveta. Kako ljubav razlikujemo od zaljubljenosti?

Ljubav se temelji na poznavanju druge osobe – nema idealizacije, već se druga osoba voli baš zbog toga kakva je, a ne zbog onoga šta mi mislimo da treba da bude ili zbog onoga što mi zamišljamo da ona jeste. Kako znamo da princeza voli princa? On je šarmantan i duhovit, prelep i ponekad se ne ponaša onako kako bi princeza želela.

Ali princeza ne misli „ne voli me ako bira da ide sa drugarima na utakmicu” ili „ne voli me ako se ljuti na mene” već misli „OK, postoje i druge bitne osobe u njegovom životu” ili „ljuti se na mene jer moje ponašanje nije bilo OK”.

Autor: Kristina Turudić

Literatura:

http://www.english-for-students.com/Love-2.html
Milivojević, Z. (2007). Formule ljubavi (2. izdanje). Novi Sad: Psihopolis institut.