Maturanti odeljenja IV-2 Savremene gimnazije na času srpskog jezika i književnosti su sa Marijom Pilčević Tomašević, svojom profesorkom i odeljenjskim starešinom, krenuli na još jedno nezaboravno putovanje u svet književnosti. Ovog puta krenuli su stopama Vaska Pope.
Naime, nakon obrade Popine zbirke pesama „Kora”, preciznije – ciklusa „Spisak”, savremeni gimnazijalci trebalo je da, sledeći Popine korake, na njegov „Spisak” dodaju još neki predmet, biljku ili životinju i da u formi stihova ili pak proze progovore u njihovo ime, ali i u ime čoveka.
Nakon izrade zadataka, učenici su najpre pročitali svoje radove, a nakon što su njihovi drugovi i drugarice pokušali da odgonetnu naslov, podrobno su ih i objasnili.
Malo je reći da sam uživala na ovim časovima. Učenici su još jednom pokazali stečeno i prošireno znanje, literarno umeće i, iznad svega, kreativnost. Vrlo su odgovorno pristupili izradi zadatka, krećući se Popinim putem, ali istovremeno zadržavajući lični pečat, jedinstvenost i originalnost. Ponosim se njima, rekla je Marija Pilčević Tomašević, profesorka srpskog jezika i književnosti.
Radovi savremenih gimnazijalaca
Pred vama se nalaze neki od najkreativnijih i najuspelijih radova.
Lale
Šarene lale
krase duge
puteve Holandije
Pohlepne ruke
nemarno seku korene
Nežne i krhke
ne mogu se odupreti
Podignutih glava
ka užarenoj zvezdi
veruju u nov život
Teodora Bjelajac
Igla
Tako sam tanana i elegantna. Dostojanstvena jer sam potrebna svima. Niko vitkiji, niko jednostavniji od mene. Bez uputstva za upotrebu, svakom pružam prijateljsku ruku. Spasavam svet jer spasavam stvari. Lečim rane na odeći, vraćam u život posteljine, krpe, zavese. Pravim lutke. Zahvaljujući meni, na stolnjacima i salvetama procveta cveće ili se rodi čipka. Ostavim i poneku krastu ako se nađem u neveštim rukama, ali od smrti izbavljam sve ono što mojim ubodima zaplače.
Tako mi malo treba. Nikoga ničim ne zamaram. Sve te mašine, svud oko tebe, šire se po tvojoj kući, kradu ti životni prostor. A ja? Ne trošim ništa, ne tražim ništa. Tek zmiju konca da je sprovedem putevima koje samo ja znam. Zato budi pravedan. Ne teraj me da lutam, usamljena i nezbrinuta. Čuvaj me na posebnom mestu, niko to ne zaslužuje više od mene. Ako ne učiniš tako, zalutaću negde i osvetiću ti se iako to ne želim. Istina je, u stvari, da ćeš se osvetiti sam sebi kad spustiš nogu na mene jer ne vidiš moj pogled iz tepiha, gde me je tvoja ruka gurnula. Zamrzećeš i mene i fotelju na kojoj si me namerno ostavio jer nećeš čuti moj glasić koji ti govori da sam bez svoje krivice tu. I danima ćeš se žaliti na mene. Zaboravićeš sve dobro što sam učinila za tebe.
Ožalostićeš me svaljujući krivicu na mene. Zaboravićeš sve one stvari koje bi bez moje pomoći završile na smetlištu ili ostale obične. Spakuj me, kada ti nisam potrebna, u sigurno skrovište da čekam svoj trenutak. Iskoristi me i zaboravi. A ja ću samovati, uvek spremna da stvaram čuda, da staro pretvaram u novo, a obično u zadivljujuće.
Marija Isailović
Cigareta
Pali se uvek i gasi, dok je vreme gazi. Spolja je brza, iznutra polako čeka svoj kraj. Grebe se i krvari dok gori. Uvek je mokra, svi je koriste, a uvek u zatvorenom plače sama. Sive suze jedino plešu, kriza u vatri ubija njenu dušu, dok apsurd leži i tone sa viskijem. Usne obojene krvlju je grizu i ostavljaju. Prilegla je sama na rupi kristalne piksle. Njen pepeo pada među istima; prihvata samo sličnost jer je preozbiljna različitost. Oči boje leda iz nesigurnosti je gledaju, vatra obilazi njen oblik i ona nestaje. Pikavac raste i širi se, sentimentalno pati za samoćom u broju ubijenih cigareta, ali ipak bira sebe kao najvažniju osobu. Dok je još uvek na rubu piksle, ona gori i leži. Vreme prolazi, njen duh se menja, a ona se ne pokreće. Pikavac je sve veći, razlika je bedna i zato pada van piksle, gde joj samo glava ostaje.
Janko Kusturica
Automobil
Ljudski život je komplikovan. Barem meni tako zvuči. Kada god mi se pridruži neko na putu, čujem nešto novo. Neretko su to tužne priče. Često bih voleo da mogu da dam neki savet. Ipak, ne znam ko bi me poslušao. Svako ima drugačiji pogled na mene. Nekima predstavljam simbol straha, drugima uživanje, a ko zna šta onima koji se ne izjašnjavaju. Uvek volim čuti priče ljudi koji su sa mnom. Međutim, saznao sam od svojih prijatelja i rođaka da se svet jako menja. Na nas se nekad gledalo mnogo pozitivnije. Simbolizovali smo vrhunac ljudskog intelekta. Nažalost, to vreme je davno prošlo. Daleki moji rođaci sada imaju sposobnost i da putuju kroz oblake. Često maštam da ću i ja to nekad moći, dalje od ovih prljavih drumova. Sve smo bolji, ali naša funkcija je ostala ista. Ipak, koliko god mi bolji, utisak o nama, čini se, sve gori. Ljudi su sad odlučili da nas treba staviti na dijetu. Navodno im ugrožavamo budućnost ovim načinom života. Žao mi je zbog toga i spreman sam za svaku promenu. Dugo nas prati krivica ubistva. Neki od mojih rođaka samo imaju tu funkciju. Međutim, ni mi nismo čisti. Prečesto se naš čovek izgubi u mislima i okonča nečiji život. Nikada neću moći opisati tugu koju osećam u tim momentima. Svestan sam da nikako ne mogu da spasem ono što je ispred mene, koliko god to želeo. Onda ostaju samo bol i smrt. Voleo bih da ljudi shvate da mi nismo igračke. Opasni smo jer nemamo kontrolu; ljudi su ti koji mogu da nas kontrolišu. Sada razmišljaju i to da izbace. Neki imaju ideju da nama daju kontrolu. To, po mom mišljenju, nije rešenje. Za svaku našu pustolovinu je potrebna saradnja. Naš dragi vlasnik mora da pazi na nas, da nas hrani i da nas vodi doktoru. Zauzvrat mu dajemo pomoć i povremeno pevušenje. Znamo mnogo više o njima nego što misle. Svesni smo njihovog ukusa u umetnosti, njihovih briga i njihovih najlepših sećanja. Baš zbog toga mi je tužno kada vidim prijatelja sa lošim ljudima. Zapostavljaju ga, ostavljaju mu đubre i nikad nisu zadovoljni njime. Uradi sve što može, a opet završi bačen kao krpa na naše groblje – mesto toliko okrutno da nam uzimaju ograne i stavljaju ih u naše prijatelje. Velika je greota uraditi tako nešto nekome ko te odveo gde god si želeo, čuvao sve tvoje tajne i uvek stajao uz tebe. Ipak, koliko god voleo ljude, istovremeno ih se i plašim. Najveću radost mi donosi noć. Konačno dobijem malo vremena samo za mene i drugare. Kada svi zauzmemo mesta, priče nikad ne staju. Naša najveća radost jesu duge noći ispunjene pričama o našim avanturama i vlasnicima. Često se ujutru pojavi mrzovoljan vlasnik. Naše najlepše vreme prati njihovo najgore. Srećom, često ih barem malo oraspoloži naše pevanje. Prihvatiću sve promene, bila to dijeta, vreme putovanja, pa čak i mesto prebivališta. Samo se nadam da se može razviti veće poštovanje između nas. Tačno je da ne mogu ništa fizički da uradim u vezi sa tim, ali iskaljivanje besa na meni boli. Kada me šutirate, boli. Ako jako zalupite mojom rukom, to mi tek ne prija. Desi se i da me date nekome ko nije spreman i onda ga povredim, e to je najbolnije. Molim vas, volite me kao što ja volim vas. Imajte trunku razumevanja ako nekad moram stati gde ne želite. Meni takođe treba odmor. Čim dobijem kamen u bubregu, izvadite ga. Ako slomim nogu, zamenite je. Uvek ću nositi vaš prtljag i ići gde vi želite. Samo, preklinjem vas, shvatite koliko moja braća i ja radimo za vas. Sudeći po vašim pričama, nažalost, bolje se odnosimo prema vama nego većina ljudi u vašim životima.
Stefan Stojanović
Ogrlica
Život je za mene poput pustinje. Sve je poput ravne linije. S vremena na vreme protrči neka lisica ili mi se pridruži neki kaktus, ali kiše nikad nema. Želela sam da mi se život okonča. Ima li nešto gore od življenja ovakvog života? Svaki dan je isti. Sunce dođe, pozdravimo se i brzo nakon toga me i napusti. Međutim, došla je kiša i otad sunce više ne sija isto.
Počela sam da putujem. Obišla sam čak Pariz, Rim i London. Popela sam se na vrh Ajfelovog tornja i gledala zalaske na zidinama Kineskog zida. Moj čuvar je jedna divna devojka. Osmeh kojim pozdravi moj odraz u ogledalu je najlepši poklon koji mi neko može darovati. Znala sam da sam joj bila draga i da me je ponosno vodila svuda sa sobom. Imale smo toliko lepih uspomena, a sada je sve to uništeno poput Narodne biblioteke – do temelja.
Nažalost, onim divnim osmehom preovladale su suze i jecaji. Svaki put kada me pogleda, osećam se kao u prašumi, gde kiša ne prestaje. Osećam kako kiša pogađa i mene, ali sve osim mene se menja. Činjenica da tako lep osmeh biva mučen mojim postojanjem dovodi me do toga da radije ne bih da postojim. Radije bih se vratila na policu na kojoj sam ceo život provela, osećajući se opet kao u pustinji.
Barbara Stojanović