Učenik drugog razreda Savremene gimnazije, Zoran Jovanović, imao je zapažen nastup na Dvadesetoj smotri besedništva koja se održala 12. maja u Hramu Preobraženja Gospodnjeg na Pašinom brdu. Njegova beseda pod naslovom „Vrednost života“ naišla je na odličan prijem publike.
Zoranova beseda je poziv svima nama da budemo NEKO, da možemo da ulepšavamo drugima živote i širimo ljubav, jer je ljubav u osnovi hrišćanstva. Uz mentorsku podršku profesorki srpskog jezika i književnosti, Ivane Mihajilo i Zorane Putniković, naš učenik je na najlepši način predstavio sve vrednosti koje Savremena gimnazija podržava.
Ovaj nastup je još jedan dokaz posvećenosti naših učenika i nastavnika negovanju kulturnih vrednosti i javnog govorništva. Čestitamo Zoranu i njegovim mentorkama, Ivani Mihajilo i Zorani Putniković, na postignutom uspehu!
BESEDA ZORANA JOVANOVIĆA
Вредност живота
„И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем га створи; мушко и женско
створи их.” Постање 1:27
Бог нас је створио као непоновљива бића. Поред физичког изгледа овај цитат се
највише односи на душу нашу која је најјача веза коју имамо са Господом, јер као што
дете подсећа на родитеља кроз свој изглед, тако сваки човек кроз душу своју подсећа
на Оца нашег небеског. Створени смо да живимо, а живети је лепо.
У једној, мени драгој песми: „Да сам ја нетко“ пева се:
„Да сам ја нетко…
Свим мајкама бих избрисао боре,
Учинио да очеви их воле…
Да сам ја нетко…
Не би, не би људи живот проклињали
све би руже жени поклањали
како би се живјело и како би се вољело
и како би добро било,
да сам ја нетко“
Кад човек каже: „Да сам ја неко“, мисли на то да би желио бити неко ко је свемогућ: да
има моћ да помогне другима, да решава проблеме. Али зар није свака особа неко. НЕ
свемогућа у смислу чаробног штапића којим помаже другима и себи али јесте свака
особа неко ко може да учини и свој и туђи живот вредним. Свети апостол Павле каже
да је вера без добрих дела мртва мртва – а негде сам прочитао како се каже да је језик
вере доброта. Сваки човек може загрлити другог, попричати са њим, улепшати му дан
бар таквом једном ситницом. Ми смо способни за невероватну доброту и љубазност
само је до нас да је применимо. Кроз наше чинове ми обликујемо свет око нас. Живот
који наша вера проповеда је свет, а све што је свето јесте и лепо.
Христос нас учи радости живота а радости нема ако је не делимо. Радост се тако
умножава јер речено је да имамо само оно што дајемо. Некада дарован осмех некоме
може бити цели свет и радост. Ако некоме улепшамо дан на било који начин ми смо
НЕКО ко има моћ да учини свет бољим местом. Ми Христа у себи показујемо кроз оно
што чинимо и зато је важно да пазимо шта чинимо. Бити неко може бити свако ко у
своме животу и односу према другима примењује љубав
У свету где се стварно и природно замењује са вештачким и неприродним из дана у
дан, требали би чешће застати и помирисати руже и више се мислити на стварне
односе с људима него на виртуелне. Јер човек је стварно биће ту поред нас.
Људи су створени да би се спасили, а спасити се можемо заједно у заједници
благословеној кроз љубав према човеку који јесте боголик јер да би били боголики
морамо бити човеколики – морамо да волимо човека. Да делимо ту љубав која је
додељена нама кроз дар живота. Ако је свака душа, сваки човек створен у облику
Божјем то значи да је свако „неко“, да свако има ту Његову бескрајну љубав у себи, и
да је свако способан великих, дивних ствари. Значи да сваки живот на овој планети
јесте бескрајно вредан, неописив и непоновљив. А шта радити са бескрајно вредним
поклоном него чувати га, неговати га, и најбитније, вољети га а то можемо ако волимо
свет око себе.“
