Da bismo znali kako treba da izgleda obrazovanje budućnosti, moramo da zavirimo u prošlost.
Tamo vidimo da su prvobitni oblici učenja bili dobra polazna osnova. U vreme kada nije postojao pisani jezik, dok su učitelji bili najstariji pripadnici grupa, škola je bila okolina kojom su ljudi bili okruženi, a učenje doživotna aktivnost. Učenje se baziralo na onome što je neophodno – na suštinu, a svi običaji bili su deo učenja.
Povratak korenima obrazovanja
U poređenju s onim što se u toj oblasti dešava danas, izgleda da se učenje kroz vekove vrlo malo promenilo. Ipak, menjalo se dosta. U savremeno doba uviđamo koliko je neophodno vratiti se korenima učenja, pa u njega ponovo uvesti pripovedanje i emocije. Tako ćemo obrazovanju vratiti njegovu svrhu, oslobodićemo ga pogrešnih praksi, inspirišući mlade generacije da neprestano tragaju za novim saznanjima.
Dobro je kada se učenicima pričaju priče, kroz koje oni saznaju postulate prirodnih nauka ili proučavaju istoriju. Ipak, najbolje se uči na upečatljvim primerima i modelima ponašanja.
Više puta je dokazano da je uticaj emocija veoma važan za pamćenje i usvajanje novih znanja. Kada školska godina počne s trodnevnim kampovanjem, uz brojne aktivnosti u prirodi i druženje, učenici su mnogo motivisaniji da usvajaju nova znanja. Školski kamp je veoma emotivan, zanimljiv i važan za stvaranje zajedništva, te đacima daje podsticaj za proučavanje mnoštva sadržaja čitave naredne godine.
Razvijajmo emocionalnu inteligenciju učenika
S pravom se dr Roj usredsredio na veliki problem koji imaju, ne samo učenici, već čovečanstvo u celini. Većina problema počinje s emocijama koje se odnose na iracionalne reakcije, koje dovode do velikih poremećaja u društvenom miljeu. Odatle se javila potreba da se uči više, da se često uvežbava emocionalna kontrola i da se poboljša naša „emocionalna inteligencija”.
Danas se javlja potreba za učenjem mnogih znanja kojih deca treba da su svesna. Ove potrebe se dovode u vezu s postojanjem pretnji štetnih za opstanak čovečanstva. Dominacija pojedinih društava i nezasitih zahteva na oskudnim resursima često je rezultat ovog destruktivnog procesa. Dakle, deca treba da postanu svesna ovih problema kroz nastavne planove i programe, što vodi ka izbacivanju tradicionalnih predmeta iz škola. Osim toga, zbog svega navedenog, učenje je danas u vrlo kritičnoj fazi.
Emocionalno učenje je samo jedna od četiri sastavne komponente iskustva učenja. Ponekad se čini da su taping (vrsta emocionalne ili psihološke akupunkture bez igala) i vežbe disanja – dve uobičajene prakse, koje uključuju sve četiri komponente učenja: fizičku, mentalnu, emocionalnu i duhovnu. Svi učenici bi trebalo da se potrude da usavrše taping i da urade bar jednu vežbu disanja na svakom polju.
Dobra osnova učenje u digitalnom dobu
Savremeni i budući edukatori trebalo bi da budu svesni toga da je čak i našem digitalnom dobu potrebna dobra osnova u obrazovanju pojedinca. Pročitajte npr. „Digitalnu demenciju” Manfreda Spitzera ili „Ne za profit” Marthe Nussbaum.
Sve ovo je razlog zašto treba podržati ideju ponovnog uvođenja pripovedanja i slušanja u obrazovanju najmlađih, ali i kasnije, na svim nivoima obrazovanja. To pomaže u razvoju društvene pismenosti (prepoznavanjem osećanja, podsticanjem saosećanja ili razumevanjem konteksta situacije) i kritičke pismenosti (kroz kognitivnu igru, postavljanje pitanja, dijalog i slično).
