SRPSKI
I gluma i poezija na jednom mestu
Nakon interpretacije narodne epske pesme „Banović Strahinja”, jedan čas srpskog jezika bio je posvećen utvrđivanju i dramatizaciji određenih delova pesme.
U svakom odeljenju su članovi dramske sekcije (ali i svi drugi koji su želeli da glume) dobili zadatak da na slikovit način iznesu „zaleđene slike” određenih scena iz pesme. Ostatak odeljenja je pogađao o kojoj sceni je reč i nakon toga je opisivao. Onog trenutka kada se pogodi o kojoj sceni je reč, glumci se „odmrzavaju”, i nakon toga odgovaraju na pitanja, ali iz perspektive onoga koga su glumili. Na primer, učenik koji je glumio Banović Strahinju odgovorio je na pitanje: „Kako si se osećao kada si se borio sa Vlah-Alijom?”. Osim identifikacije sa likovima, stavljanja u njihovu poziciju i boljeg pamćenja događaja iz književnih dela, učenici su imali priliku da utvrde svoje znanje o pesmi iz Pretkosovskog ciklusa.
Provera znanja iz književnosti kroz Kahoot kviz
Uz pomoć Kahoot kviza, učenici su se na kraju polugodišta sa profesorkom srpskog jezika Zoranom Cenić prisetili književnih dela koja su pročitali u prvom polugodištu. Junaci sa papira stavljeni su u realne, svakodnevne situacije, a od učenika se zahtevalo da razmisle o njihovim osobinama, postupcima i ulogama.
Neka od pitanja u ovoj proveri znanja bila su: „Koji lik je idealan za diplomatu?” (Anđelija iz „Diobe Jakšića”), „Ko bi mogao da bude zvezda maskenbala?” (zmija mladoženja), „Ko je najstroži, ali i najpravedniji profesor?” (Kreont iz „Antigone”), „Koja dva lika se ne bi nikad složila u stvarnom životu”... Kroz „aha” momenat i reakcije učenika videlo se da su im ovakva pitanja zanimljiva i da likove nakon njih doživljavaju sasvim drugačije. Iskustvo sa ovakvih i sličnih časova je pokazalo da učenici, nakon što emotivno učestvuju u interpretaciji književnog dela i junake dožive kao osobe, a ne kao likove na papiru, imaju trajnije i sadržajnije znanje o njima, koje će dosta teže zaboraviti.
Spoj romantičarskih pesama i moderne muzike
Učenici drugog razreda su na časovima srpskog jezika početkom školske godine obrađivali dela koja pripadaju epohi romantizma. Nakon što su se upoznali sa osnovim odlikama ovog pravca, analizirali su stvaralaštvo srpskih romantičara, saznali detalje iz njihovih života i uočili kako su se u Srbiji razvijale evropske ideje.
Prepoznavali su srpske pesnike Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Đuru Jakšića i Lazu Kostića na osnovu fotografija, a kako bi im poeziju učinila zanimljivijom i bližom, profesorka Zorana Cenić im je ukazala na to da su stihove mnogih pesama već čuli u izvođenju popularnih pevača i u izvornoj muzici.
Umesto čitanja stihova Branka Radičevića, bili su iznenađeni kada su ih čuli u modernim i popularnim pesmama današnjice „Pjevam danju, pjevam noću” i „Ao, nono bijela”, koje izvodi poznati pevač Zdravko Čolić. Gimnazijalci su se uverili da je stvaralaštvo pesnika srpskog romantizma bilo omiljeno ovom pevaču kada su čuli i stihove Jovana Jovanovića Zmaja u numeri „Pjesmo moja”. Refrene koje su do tada pevušili, ne znajući ko su njihovi autori, doživeli su kao bliske, pa je poezija za njih postala manje dalek i apstraktan pojam.
Analiza Zmajevih pesama na savremen način
Posebni časovi srpskog jezika bili su posvećeni životu i delu Jovana Jovanovića Zmaja. Učenici su se zainteresovali za neobičan životni put poznatog pesnika i anegdote koje su obeležile njegovu mladost. Podsetili su se časopisa „Neven” i istoimene emisije, kao i pesama za decu koje su kao mali slušali, što ih je vratilo u detinjstvo.
Uz pomoć platforme Nearpod, savremeni gimnazijalci su proveravali šta su naučili o pesmi „Svetli grobovi” (kome je posvećena, koja stilska figura se nalazi u njenom naslovu, šta je to što nikada ne umire), koja je nastala nakon smrti velikog Zmajevog prijatelja, takođe pesnika, Đure Jakšića.
Priča o njihovom prijateljstvu dodatno je zaintrigirala učenike, koji su, podstaknuti time, osmislili slike, a neki su svoje impresije povezali sa već postojećim fotografijama na internetu, objašnjavajući drugima kako se baš te fotografije dovode u vezu sa pesmom „Svetli grobovi”.
Posebno se izdvojila slika feniksa učenika II-3 Aleksandra Kosanovića, koji je objasnio svoje shvatanje besmrtnosti pričom o neprestanom životu pravih ljudskih vrednost, dok je učenica Iva Radunović izabranom fotografijom knjiga pokazala da besmrtnost vidi u stvaralaštvu, u vrednim delima koja nastavljaju da žive i nakon smrti autora.
Spajanjem više vrsta umetnosti, učenici su bogatili svoj kulturni i duhovni svet, a drugačijim pristupima književnosti, dodatno su razvijali kreativno izražavanje.
Kada savremeni gimnazijalci poeziju „pretvore” u prozu
Zbirka pesama „Đulići uveoci” donosi drugačije motive i drugačiju atmosferu od zbirke pesama „Đulići”, jer u njoj preovladava osećaj tuge zbog velikih životnih gubitaka. Učenici su ove pesme „pretvarali” u prozu i na osnovu stihova pisali priče, a da bi to u potpunosti postigli i identifikovali se sa lirskim subjektom, morali su sve da iznesu u prvom licu jednine.
Ovako zvuči priča Anđele Topalović i Viktorije Zorić:
Prisećam se, srećo moja, na samrti, pokušavaš nešto da mi kažeš, ali ne uspevaš, puštaš suzu. Suzu sam ti obrisao, nisam je razumeo tada, ali sada shvatam, tvoja suza je bila znak Smiljkinog kratkog života. U sjaju te suze, video sam želju za decom i tvoju bol zbog neuspeha. Pokušala si da kažeš da će Smiljku oteti noć, ali tek sada to razumem, sada kada te više nema. Zbog ovolike tuge, sanjam našu decu kako mi govore: „Gde god je Srpče koje, ljubi ga radi nas.” Taj glas je kao znak iz raja, snažan dovoljno da razvedri noć žalosti moje. U snu hodim vrtom, berem cveće, pletem vence za svu decu sveta, i čini mi se kao da grlim sve pokojne duše. To me čini srećnim, znam da ću se uskoro vratiti tebi i našoj deci.
Svojom kreativnošću i maštovitošću učenici su na najbolji način stvorili tekstove koji podražavaju dominantna osećanja iz ove zbirke pesama. Na kraju časa čitali su svoja književna dela, tako da su ona hronološki pratila životni put slavnog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja.
Andrić na lakši način i pisanje moderne „antičke” drame
Andrićevu besedu O priči i pričanju učenici su na času srpskog obrađivali tako što su već na početku časa pričali o okolnostima tj. povodu zbog koga je Ivo Andrić napisao ovaj tekst (dodela Nobelove nagrade), kao i o tome ko je bio Nobel i šta predstavlja nagrada koja nosi njegovo ime.
Profesorka srpskog, Mirjana Vasić Adžić, dala im je zadatak da kod kuće pročitaju tekst, kako bi na času mogli lakše da ga analiziraju. Uz pomoć prezentacije, koja ih je nizom pitanja podstakla da asocijativnim putem, ali i uz pomoć elemenata koji su njima već poznati, (priča o tome ko je bila Šeherezada, zašto je priča moćna i slično), došli su do odgovora.
Za kraj su pričali o samom autoru, nobelovcu Ivi Andriću, ali bez osvrtanja na činjenice koje njima ne znače mnogo, kao što su dela, godine i slično. Bilo je reči o tome šta su za njega govorili savremenici, koje su zaključke izveli na osnovu njegovih reči, ali su i učenici postavljali pitanja profesorki o onome što bi voleli da znaju o Andriću. Najviše su ih zanimale pojedinosti iz njegovog detinjstva.
Kako bi sve što su do tada čuli i naučili dodatno oživelo u njihovoj mašti, gledali su i slušali snimke na kojima se Andrić obraća javnosti nakon dodele Nobelove nagrade. Posebno im se dopalo što su videli kako je izgledala dodela i čuli Andrićev glas.
Takođe su i Antigonu obrađivali tako što su imali zadatak da sve odlike antičke drame o kojima su ranije učili i slušali na časovima primene u pisanju sopstvene antičke drame, koja će biti zasnovana na savremenom mitu. Zadatak nije bio lak, ali su se učenici odlično snašli. To je ujedno bio i najbolji način da zapamte sve što su učili, a pre svega im je predstavljao i odličan mentalni izazov, koji je pokrenuo njihove kreativne kapacitete.
